Senke i zablude

Наиђете (једвитим јадом) на отворен конкурс за посао и пре него што стигнете да се понадате да је можда баш тај посао намењен вама,истушира вас хладном водом реченица да је старосна граница 30 година.Тако

један,други,трећи...педесетпети човечебожији!Разумом нормалног и често незапосленог човека,кренеш да претураш по свим информацијама у глави,закључцима,уверењима.Завршиш школу са 18-19,упишеш факултет..ту си негде до 24,25...28..како ко.Кад кренеш да тражиш први посао,нема ти нигде места јер се на свакој позицији тражи најмање 2 године радног искуства.Почнеш да радиш,јер сила Бога не моли,на црно,непријављен јер ти побогу паре требају да би преживео.Радни стаж се губи негде у магли.И таман,јадан,кад скуцкаш те две године услова радног искуства,сконташ да си прешао 30...и шта сад?! Не било ти тешко прихватити се закона ..па те ошамари одговор старосне дескриминације – Ако послодавац запосли лице млађе од 30 а старије од 45 год. годину дана неће плаћати порез на зараду и допринос пензијско и инвалидско осигурање??! А послодавци,корисници свих могућих рупа у закону,створе теби рупу на радној књижици. Занемарићемо све прописане законе,па опет стећи утисак да без везе нема ни воде се напити!Ниси слеп,а ни луд да не видиш систем запошљавања (обзиром да ти многи вређају интелигенцију)..Гледаш и оне што имају какав-такав посао...ћуте,раде...моле Бога за плату,савијају им кичме,испирају мозак,обезвредњују сваку људску вредност.Онда видиш,да поред година,и све остале високе школе,пропратни курсеви,познавања сто страних језика,мораш бити и дебил који само клима главом,ништа не пита,не пуши,не пије,нема друштвени живот!О дискриминацији полова при истом,да не говоримо!Кад је неудата,кад ће (јер у том ће и дете,па разна боловања,напослетку отказ)..Мука и кад је удата,јер већина од таквих жена бежи као од колере.Нема потребе да се ова прича закључи,нека свако допише крај по жељи.Проблем је у томе што ова прича нема краја,док нас држава упозорава на пад наталитета,склопљених а не расклопљених бракова!О чему ви причате,овде псето једва живи пасији живот,то је једина стварност!   Г.Н.

Обожавам почетке.

Обожавам њихову недовршеност, њихову отвореност, неоткривеност,чудесност.

Обожавам одмеравати своју причу, огледавати је, надати јој се.

Јер, осим што имаш прилику да

откријеш другога, имаш прилику и поново измислити себе,

 огледати себе у туђим очима, 

одмерити се о ново огледало.

Али зато сам савршено неспособна да доведем ствари крају...

Или то - или ми никада не престане да буде ''стало''.

Често сањам кућу под панином и у сну чујем звук старе,оловне капије и кваке коју сам увек тешко отварала као дете..Све слике су још увек живе  и тако стварно живе у мени..

Сећам се радости пре сваког одласка на село,породичних окупљања,Крсних Слава по старим српским обичајима,старих бакица које сам могла слушати данима и ноћима.Живело се са Божијим благословом.Без трунке патетике,желим рећи да ми све то недостаје и да ми је жао што моје дете неће одрастати уз мудре поуке сеоских бакица.И желим да на неки начин кажем хвала што су ме одвели јединим исправним путем,путем Православља и Вере наше.Што од рођења знам ко сам и коме припадам,што су ми причали о коренима и мојим прецима,што су ме научили Божићној радости и Хришћанском животу.Сећам се,и тада смо били у мањини ми који смо имали баке на селу,па су нас све некако задиркивали причом како су њима и баке из града,а ја се опет поносила оном ђедовином и медовином поједеном за породичном трпезом.Нисмо имали исто васпитање,то се још и тада видело,и за њих смо увек били другоразредни ''грађани''..Нису знали шта је Крсна Слава и колико је носимо у срцу и души и колико смо је као деца са радочћу чекали..Све док није постало модерно славити је и бити Православан...Али,детињство оставља печат на сваком човековом животу,тако да се напослетку,тј сада види кога су каква убеђења  где довела..

Где су нестале сеоске бакице...мирис тамјана недељом..Села има,али јако мало бакица у њима..нестају полако..са њима и трагови постојања на огњишту које се све ређе обилази..Прошле су многе године и без обзира што сам много књига  и текстова читала од интересовања,нигде не прочитах ништа паметније ни мудрије од речи моје баке..Нема те Светске књижевности која располаже толиким мудростима као код Српског народа од памтивека.

Неки се људи питају:''Што сам` сам-а...што ми Бог не даје супружника..''Можда треба нешто да научиш пре него ти га Господ пошаље!Можда је твој пут другачији и можда Те зове на неки други подвиг!Можда сте потребни неким другим људима а не само једном човеку?Ти заволи,па ће и други заволети тебе!Ти се научи да волиш и тада ће твоја самоћа нестати,други људи ће се обавезно одазвати на твоју љубав!Када човек престане да живи за себе,и почне да живи за друге,за Бога..он се мења и постане интересантан веома многим људима.Постоје такви људи које живе сами а које сви пуно воле!Православни млади људи треба да траже своје пријатеље на местима где се налазе људи који служе ближњима и који стреме ка подвигу!

...Чак и овде,где бих те могла мењати,задржавам те каквог те познајем..Постојањем тебе постоји и човек ком се ништа не треба мењати..
.. постоји особа која испред мене увек стоји као испред целог света.То је љубав чија снага убије бол вечите одвојености и играма судбине..Љубав у којој се воли начином који је познавао своје границе..Само што се,биће да је тако,нисмо гласније тражили од живота..изгледа смо се тражили толико тихо да нас нико чуо није..Изнад свега..ипак је боље да те је било,него да никад ниси ни био...И никад ти нећу престати махати...слати пољупце..све док не нестанеш са хоризонта..Добро...видим ја и знам,своје ће кораке на земљи,према мени пребројавати неки други човек али,веруј,птице неће запевати...ни полетети...
Понекад заиста пожелим..и увек желела сам..рећи,склопити дланове...па никад нисам могла кренути,увек бих посматрала из даљине..можда из сумље,из страха..ко зна..а можда из саме жеље да задржим нешто чаробним..Није више ни важно,сва размишљања прекинуо је мирис рузмарина..Срећно ти било..А ја сам нашла смисао у осамљеној себи,неким чудом..и,знам,твојом жељом да дође љубав..Па,срећно ми било...S

Onaj ko ne prestaje da se ocarava isto tako ne prestaje ni razocaravati se...Ali,kako prestati ocaravati se a da pri tom osetimo da smo zivi,da se jos uvek,bez obzira na sve,nadamo..Mislim da je jedino cega se trebamo lisiti od emocija,je to da prestanemo da zelimo..uzmemo sta nam se daje..cuvamo ono sto imamo..A zeleti je opasno...Zelje nas pustose,ogole....iscrpe...stvaraju od nas egosite,donose nam sebeljublje...Zelje su opasne,zelje truju putenost,ogranicavaju samopouzdanju da pokaze sta zna....Lisiti se nerealnih nadanja...vecinom neostvarenih zelja...daje mogucnost da se ocaravamo samo nad pravim vrednostima...

Није за мене чекање...посебно за мене није..Ја кад чекам,ја се не сналазим са временом,трошим га као да имам девет живота а не само један једини,овако минијатуран..Ја очима померам казаљке,некад и за два-три сата унапред.А кад то чекање прерасте у праву правцату чекаоницу мислима померам и дане,као да их имам бесконачно...а немам...Имам само чекање са којим се никад нисам знала носити...Није то ни чекање,то је нешто много горе..исчекивање,то је много теже од чекања..Па да,човек који чека зна шта чека и вероватно чека јер је сигуран да ће му се чекање исплатити..А онај који исчекује,он ни наслутити не може шта ће дочекати..зноји се,не спава,само размишља и преплиће са сам са својим мислима и страхом..Па да,ја уствари не волим исчекивање,јер тада све што постоји у мени претвори се у дечије..Као дете које чека мајку да дође са далеког пута,цмиздрећи на прозору,дрхтећи као уплашени зец,док сузице умивају лице..и ту нема утехе..Том детету,док не види мајку,џабе скретати мисли,доносити све могуће и немогуће играчке,кад он не види очи своје маме,све је џабе...Е тако и ја у свом  својем исчекивању нечег или неког,не умем да се снађем..Све трчим од јутра једва чекајући да поново утонем у сан,дан ми прође да га ни не осетим...и коначно ноћ кад дође,немир недозвољава сну да се угости,па онда једва чекам да осване дан..Размишљам,да ми је да сване,па бих шетала унаоколо,нешто бих радила,занимала се нечим већ...А кад сване,онда размишљам кад ли ће ноћ,само да преспавам све,не би ли ново јутро донело вести,било какве,само да их донесе...И тако сваки дан у круг,дању чекаш ноћ а ноћу дан,као да имаш живота сто,а не овај један,један једини...Кажем ја,није исчекивање за мене..и ако се деси да дочекам своју победу за стрпљење,окус јој буде горак,јер ме само исчекивање измрцвари и после ме мучи питање јел` вредело дрхтаја и очаја...Зато је боље да те неко други ишчекује,ја то просто не умем,мени треба неко ко је ту...ко се чека а не исчекује,и ко увек дође,само не зна тачно када...Ја нећу да чекам Годоа,ја желим да чекам неког Драгана,Марка,Јанка..Боље је да потражиш неког другог који то уме...знам,питаћеш ме како препознати ту особу и где да је нађеш..Па,лепо,познаћеш је по томе што има тело без душе и срца...

Јутром кад се зора буди

У свој својој нежности и тишини

Пробуди се иста љубав

Што ноћу заспала са мном је.

Годинама дели пола јастука

Годинама поред узглавља

У дну душе тајна скривена

Од сваког зла чувана....

Уколико можете да прочитате овај чланак, успешно сте се регистровали на Blog.rs и можете почети са блоговањем.