Сеоске бакице
Често сањам кућу под панином и у сну чујем звук старе,оловне капије и кваке коју сам увек тешко отварала као дете..Све слике су још увек живе и тако стварно живе у мени..
Сећам се радости пре сваког одласка на село,породичних окупљања,Крсних Слава по старим српским обичајима,старих бакица које сам могла слушати данима и ноћима.Живело се са Божијим благословом.Без трунке патетике,желим рећи да ми све то недостаје и да ми је жао што моје дете неће одрастати уз мудре поуке сеоских бакица.И желим да на неки начин кажем хвала што су ме одвели јединим исправним путем,путем Православља и Вере наше.Што од рођења знам ко сам и коме припадам,што су ми причали о коренима и мојим прецима,што су ме научили Божићној радости и Хришћанском животу.Сећам се,и тада смо били у мањини ми који смо имали баке на селу,па су нас све некако задиркивали причом како су њима и баке из града,а ја се опет поносила оном ђедовином и медовином поједеном за породичном трпезом.Нисмо имали исто васпитање,то се још и тада видело,и за њих смо увек били другоразредни ''грађани''..Нису знали шта је Крсна Слава и колико је носимо у срцу и души и колико смо је као деца са радочћу чекали..Све док није постало модерно славити је и бити Православан...Али,детињство оставља печат на сваком човековом животу,тако да се напослетку,тј сада види кога су каква убеђења где довела..
Где су нестале сеоске бакице...мирис тамјана недељом..Села има,али јако мало бакица у њима..нестају полако..са њима и трагови постојања на огњишту које се све ређе обилази..Прошле су многе године и без обзира што сам много књига и текстова читала од интересовања,нигде не прочитах ништа паметније ни мудрије од речи моје баке..Нема те Светске књижевности која располаже толиким мудростима као код Српског народа од памтивека.